Interesovala me je umetnost koja može da izleči psihološke probleme i da poveća samopouzdanje. Tako je nastao „Mistični kabare“, u kome sam se bavio kolektivnom terapijom primenjujući rezultate svojih pozorišnih istraživanja.

Alehandro Hodorovski, reditelj i jedan od najpoznatijih strip scenarista, u sedamdeset devetoj godini izgleda kao alhemičar koji je pronašao eliksir mladosti. Takav zaključak podupiru i njegova sklonost ka okultizmu i mačke koje mu se vrzmaju oko nogu, ali u njegovom prostranom pariskom stanu nema epriveta iz kojih isparava fluoroscentna tečnost, već ga ispunjava stotine knjiga i strip-albuma na policama koje dosežu do tavanice.

Ovaj potomak ruskih emigranata, rođen na severu Čilea, sa dvadeset godina se obreo u Parizu i susreo sa nadrealistima. Potom je desetak godina proveo u trupi Marsela Marsoa, za koga je osmislio neke od najčuvenijih pantomima, da bi se potom nastanio u Meksiku, gde je osnovao avangardno pozorište i napravio neke od kultnih filmova.

U tandemu sa francuskim strip crtačem Žanom Žiroom, najpoznatijim kao Mebijus, i nizom drugih autora iskoristio je žanr stripa da realizuje svoje neostvarene umetničke vizije. Hodorovski radi i na novom filmu, najavljenom kao „metafizički film o gangsetima“, u kome treba da glumi i njegov prijatelj Merlin Menson, provokativni američki pevač.

arete-hodorovski

Auto koncepta „isceliteljskog“ pozorišta, Hodorovski već trideset godina svage nedelje održava susrete sa publikom u svom „Mističnom kabareu“. Ovi susreti dočarani su i istoimenoj knjizi.

 

Kako ste došli na ideju o „Mističnom kabareu“?

Rastao sam u Čileu, u vreme kada su u Evropi bili ratovi, za koje tamo nismo znali, akada je zavladao Pinoče više nisam bio tamo, tako da nisam upoznao diktaturu. U životu se nisam bavio politikom, već samo umetnošću. U jednom trenutku sam se zapitao čemu ona služi i došao sam do zaključka da savremena umetnost ne služi ničemu, ne u estetskom, već u moralnom smislu.

Interesovala me je umetnost koja može da izleči psihološke probleme i da poveća samopouzdanje. Tako je nastao „Mistični kabare“, u kome sam se bavio kolektivnom terapijom primenjujući rezultate svojih pozorišnih istraživanja. Analzizirao sam sufi, budističke, biblijske tekstove, haiku poeziju, filozofske i psihoanalitičke teorije. Došao sam do zaključka da ove tekstove možemo da intepretiramo na različite načine i da svaki čitalac, oslanjajući se na simbole u njima traži značenje koje će ga dovesti do dublje spoznaje o sebi.

Verujete li u to da pojedinac može da utiče da se svet promeni?

Da, jer je svet takav zato što naša epoha boluje od nedostatka svesti. Ljudi glasaju bez previše svesti o politici koja je sramotna. Mi smo saučesnici u onome što se dešava u svetu, jer smo nesvesni i dopuštamo da nas vode. Sve te zvanične ličnosti, dalaj-lama, papa, predsetnik SAD, za mene su klovnovi, nisu ljudska bića, nisu stvarni, već likovi iz pozorišta.

Jedini način da se spase svet jeste da se razvije svest ljudi, inače srljamo u katastrofu.

Pripadate drugoj generaciji imigranata. Da li je to ostavilo trag na Vas?

Ne pripadam ni jednoj rasi, nemam nacionalnost, godište, nemam tradiciju, političku partiju, ništa nije moje, sve je iznajmljeno. Nemam pol – više sam androgeno biće nego muškarac – muškarac sam samo u krevetu sa svojojm ženom, ali van kreveta nisam muškarac. Ne živim u ovom veku, već u narednom. Ja sam slobodno biće. Pokušavao sam da pronađem unutrašnju stvarnost, a ne onu koju nam drugi nameću. O „stvarnosti“ svako gradi predstavu koja odgovara njegovom društvenom, porodičnom i kulturnom nasleđu.

Otkud potiče vaša sklonost ka okultizmu?

Moj otac je bio komunista – staljinista i objasnio mi je dok sam još bio dete da Bog ne postoji, da ćemo umreti, istruliti i da se tako sve završava. To je u meni izazvalo veliku teskobu, jer nisam video nikakvu nadu. Zato sam svuda tražio metafizičke aspirine – u veri, u kineskoj, japanskoj, tibetanskoj filozofiji, u kabali, psihoanalizi – da bih smirio svoju uznemirenost i našao odgovor na to šta je ljudsko biće, šta sam ja.

Najbolji odgovor koji nalazimo jeste da smo na putu da nestanemo. Kada dođemo do te spoznaje, da smo u ovom životu efemerni, iluzija, onda postaje jasno da je ovo jedini život koji imamo, jedina stvarnost koju imamo, koju izmišljamo svaki dan.

Naučnofantastični svet koji ste stvorili i obojili satirom, nastanjen polumašinama, poluljudima, hermafroditima diktatorima udaljenim galaksijama – je li to neka vrsta utičišta?

Možda. Ako postoji druga stvarnost, saznaćemo kad umremo, ako ne, utoliko gore. Ideja je da se razvije mašta, ali svet koji stvaram je i velika kritika društva, diktatura, kolonizacija, korupcija.

U Vašoj viziji je prisutno nasleđe nadrealizma koje ste upoznali na izvoru…

Još uvek nosim tragove nadrealizma, kao što je otvaranje vrata nesvesnog. Kada prođete pored nadrealizma, za vas postoji ne samo racionalni svet već i iracionalni. Došao sam u Pariz poslednjih godina nadrealizma i upoznao Bretona, koji je bio izuzetan intelektualac i čovek. Pre svega je bio iskren, kao retko ko. Bio je pomalo ekscentričan, kao „papa“, isključiovao je iz pokreta, ali je bio iskren i veoma drag. U mladosti je nadralizam veoma uticao na mene, mnogo mi je pomogao. Odatle fascinacija tarotom i stvarima koje racionalno ne prihvatam.

Kako je nastao pokret „panika“, koji ste osnovali sa Toporom i Arabalom, u svavu Pana, boga ljubavi, humora, zbrke i provokacije?

Ovaj pokret smo osnovali da bismo se oslobodili nadrealizma, njegovih ograničenja. Breton nije voleo muziku, nije voleo apstraktno slikarstvo, ni naučnu fantastiku. Nije voleo nove pokrete. I to nas je sputavalo.

Šta odlikuje „paničnog“ čoveka?

To je čovek koji se ne definiše. Pokret se zove „panika“ zato što se radi o bogu Panu koji je sveobuhvatan. I panični čovek pokušava da bude sveobuhvatan, on nema jednu ideju, već više, ne ograničava se na jednu umetnost i ulazi u svoje kreacije. Sva trojica smo različiti, ali svako od nas je svestran, snimali smo filmove, pisali knjige, poeziju. U filmovi koje sam režirao bio sam i glumac, ulazio sam u njih. Toporo je genijalan, toliko da još nije shvaćen. Veoma je destruktuvan, što je strašno ali i čudesno.

Autor ste kultnih filmova iz sedamdesetih „Topo“ i „Sveta planina“, ali je poznato i da niste mogli da snimite film „Dina“, sa Salvadorom Dalijem i Pinkom Flojdom. Da li vas je Holivud sabotirao?

„Topo“ je doživeo uspeh zahvaljujući Džonu Lenonu, on ga je predstavio. Bio sam njegov štićenik u Americi, imao sam sreće. Film „Sveta planina“ nije doživeo istu sudbinu, nisu ga shvatili u Americi, ali je u Evropi doživeo uspeh.

Film „Dina“ nismo uradili, ali sam to preneo u strip. Bili smo suočeni sa teškoćama, ali to je uvek slučaj kada niste industrijski umetnik.

Kada u nečemu ne uspem, ne zaustavim se, već promenim put. Sve što nisam mogao da uradim na filmu, uradio sam u stripu.

Intervju je preuzet iz dnevnog lista Politika.

Autor intervju Ana Otašević.