Приказ збирке приповиједака „Лепе странкиње“ Мирче Картарескуа, ауторка приказа Сања Савић. 

Може бити да смо толико затрпани хиперпродукцијом књижевних наслова и њихових аутора да се неријетко изненадимо када пожелимо да естетски утисак који на нас остави књига потраје још дуго, а опус аутора упознајемо темељно и натенане.

 

Један од наслова које је издавачка кућа Арете објавила у оквиру едиције посвећене савременој европској књижевности је „Лепе странкиње“ румунског писца, есејисте и универзитетског професора књижевности Мирче Картарескуа.

 

Већ у уводној ријечи, писац нас, унапријед се извињавајући ако је претјерао, упозорава да је у питању комична књига, али након прочитаних неколико редова прве од три приповијетке „Антракс“, увиђамо да у питању није безобразан хумор, онај што развијамо из клица злобе у дјетињству, већ хумор препознавања сличних ситуација кроз које смо прошли.

 

У случају ове приповијетке ради се о параноји проширеној масовним медијима. Писац нас уводи у свијет који подсјећа на онај из филмова румунског новог таласа, само што прво лице којим приповиједа поспјешује емпатију са главним јунаком.

 

Тај јунак је у све три приповијетке исти и Картареску се не либи да истиче своје име, као и имена људи из стварности који су у описаним догађајима учествовали.

 

То што се на почетку нада да није претјерао, у другој и најобимнијој приповијеци (која у поднаслову носи име „Како сам постао писац дванаесторке“) добија духовит карактер. Ставивши себе на чело колоне, Картареску на аутоироничан начин („ауто“ се односи и на појединца и на Румуне) описује све незгоде за вријеме посјете Француској у оквиру књижевног каравана у којем је учествовао са још једанаест колега.

 

Његово извргавање руглу не зауставља се на великим очекивањима које имају румунски писци од престонице западноевропске културе, а која немају везе са стварношћу.

 

Начин на који Картареску описује како Французи, под вишедеценијским утицајем медија замишљају Румуне, наводе на смијех у својој прецизности. „Лепи странци“ како гласи назив поменуте књижевне манифестације, су иронично (двосмјерно) огледало, човјекољубиво управо у свом хумору, без којег би разлике између друштва у транзицији и друштва у којем се капитализам неометано развијао било немогуће и сагледати.

Док велики број ликова из савремене књижевости, у нама буде питање да ли је могуће да такви људи постоје у стварном свијету, искреност којом одише ова приповијетка (сујета спрам колега, муке са одјевањем на званичном пријему, невоље с непознавањем страних језика), доносе нам јунака с којим бисмо се радо дружили и слушали његове приче.

 

Лик као умјерени мизантроп, љут највише што мора да држи своја осјећања под контролом, ламентује над оквирима које се чини да је сам себи задао.

 

Ситуација описана у трећој приповијеци „Баковијанска“, посјета младог књижевника граду у провинцији, оставиће утисак на било кога ко се икада упустио у сличан подухват: несразмјера између очекивања и стварности сударају се у болној спознаји која резултира симболичним губљењем непродатих примјерака рукописа.

 

Ипак, шарм којим Мирча Картареску износи све појединости о којима његове колеге најрадије ћуте, чине да се његовим досјеткама не само смијемо, већ да истински поштујемо његову храброст, иако то нећемо споменути.