Postoje knjige koje me privuku odmah. Korice, prvih nekoliko rečenica, miris pri listanju stranica i zaljubljenost se desi odmah. Osećaj je još bolji kada je pročitam i shvatim da je zaljubljenost prerasla u ljubav.

 

A ima i onih romana koje me zovu nekako iz daljine, pa se nećkam, hoću ili neću, deluje lepo, al opet nešto mi tu fali. Premišljam se da li ipak da mu dam šansu, onda opet pomislim i nije nešto u mom fazonu. A kada iz takve nesigurnosti ipak zaroniš, to zna da bude pun pogodak.

 

Tako je bilo sa Svetim jeresima, Lise Makinerni. Mislila sam onako iz daleka, nije baš my cup of tea, al opet bila mi je nekako lepa. Nećkala sam se. Pitala se, zašto bih ja čitala knjigu o nekom klincu tinejdžeru koji je rešio da diluje drogu i zbog toga napusti školu, o starici koja je slučajno ubila provalnika – alkoholičara i narkomanki – prostitutki koja ne pronalazi izlaz, ma na koji god način to pokušala? A onda sam shvatila da Lisa Makinerni naglašava to da je irkinja iz radničke klase i pomislila sam da ova žena ne piše iz neke udobne pozicije o nečemu o čemu nema pojma. Dala sam joj šansu.

 

 

Zaljubila sam se posle nekoliko strana, nismo se odvajali doslovno dan i noć, da bih pred kraj imala onaj osećaj da ne želim da kraj dođe, al ne mogu da odolim. Držala sam knjigu uzbuđena, kao da je u pitanju najluđi triler (a nisam neki fan trilera), da bih onda došla do stranica kod kojih sam se ježila i plakala.

 

Desilo se nešto što mi se dugo nije dogodilo, da su likovi toliko verni i autentični u onome što jesu i što osećaju da se totalno poistovećujem da njima. Neizmenično sam bila i tinejdžerka i majka i žena. Situacije u koje sam ulazila sa likovima, navodile su me promišljam različite životne cikluse i odluke. Jer Lisa je uspela da spoji nešto što me nije toliko zanimalo, ljude sa ivice podzemlja, sa nečim što me je vrlo zanimalo, a to je kako uticaj koji na nas izvrše roditelji i okolina u najranijem detinjstvu utiče na naš razvoj, odluke i postignuća kasnije u životu. Ili što bi Lisa rekla „Roditelji prave kalup za svoju decu, a deca se savijaju da se uklope u njega.”

 

Možda kao što pisci prave kalup za svoje čitaoce, koji se savijaju da se uklope, traže se među rečenicama i pronalaze. Tako sam ja shvatila da sve ono što sam pre čitanja mislila da ova knjiga jeste, a što me ne zanima, ona svakako poseduje. Ali i da ima i ono čemu  se uopšte nisam nadala, perspektivu majčinstva i roditeljstva. I deca koja prođu loše u životu imaju roditelje sa najboljim namerama, koje nisu uspeli da sprovedu. I Svete jeresi, za mene, o tome i govore.

Pin It on Pinterest