Ovo je prikaz Jebe mi se knjige, ali i pismo koje je stiglo na mejl autorke Vanje Nikolić. Ovo je dirljivo, iskreno, posvećeno i stručno čitanje i promišaljanje interaktivne knjige Jebe mi se.

 

ODGOVOR NA JEDNU KONTRAKNjIGU

(Vanja Nikolić, Jebe mi se, Arete, Beograd, 2018)

Zdravo da si nepoznata a bliska mi Vanja!

Dođe mi do ruku Tvoja knjiga sa malo neočekivanim i za puritansku javnost i čitalaštvo verovatno nepodobnim naslovom Jebe mi se. Priznajem, i mene malo dotače nešto kao stid, ali smisao naslova odmah shvatih. To je toliko u srpskom rečniku uobičajena i jasna rečenica koju često zamenjujemo sa Boli me uvo. Pa kad je tako, zašto ne bi bila i naslov knjige?

Pogledam malo bolje da vidim ime autora, ali vraga, nema ga na naslovnoj korici! Stoji sitno ispisano na njenoj poleđini i na poleđini knjige. Shvatam da je to sasvim u saglasnosti sa naslovom i time se kaže: Jebe mi se, što mora sve da bude kao u drugih knjiga, urediću je kako ja želim.

Ote mi se jedno Bravo, Vanja! Beše to moja prva pomisao podrške autoru.

Posle prve (za mene poučne) pričice naiđoh na poglavlje Kontra knjiga. Sjajno, pomislih, da pročitam i to čudo jer mi se smučilo od veleumnih knjiga savremenih pisaca čije čitanje napuštam posle tridesetak strana. Boli me uvo što neću znati o čemu su trućali na ostalih sto, dvesta ili trista. Sa znatiželjom pročitah poglavlje i bejah sasvim sigurna da ću knjigu pročitati do kraja.

Sasvim me osvojilo objašnjenje na početku:

Ovo je kontraknjiga. Ona kontrira svemu. U ovoj knjizi se psuje, viče, razbacuje, razbija, ponaša neprimereno, piše se nepismeno i stilski neujednačeno i radi se baš sve što se želi. Dok se ne nauči da se isto to radi u životu. Baš na onim mestima, pred onim ljudima i u situacijama kada se najmanje sme. Al se najviše želi.
Jer vam se jebe. Za mnogo štošta.
Ili bi tako trbalo da bude.

Posle pročitane knjige do kraja, mislim, Vanja, da si prilično preterala. Knjiga ni po čemu nije nepismena. Naprotiv. Knjiga je samo neobična. izazovna, jedinstvena i po formi, i po sadržini i po cilju i porukama koje su pametno i mudro utkane u sva poglavlja.

Do sada nisam naišla ni na jednu interaktivnu knjigu namenjenu odraslima. Poznato je da se interaktivna nastava primenjuje i ceni u obrazovanju. Ne volim tu stranu reč, ali ona u Tvojoj knjizi podrazumeva i svojevrsno učešće čitalaca u dopisivanju knjige. Iza svakog poglavlja si nam ostavila ručno naškraban(!) prostor sa mogućim temama za upisivanje sopstvenih iskustava u uređenju ličnog života, o svemu što bismo želeli ili što nam smeta. Jedinstven je i pristup čitaocu jer mu se direktno obraćaš, savetuješ ga na prvom mestu kako da sebi pribavi slobodu i zadovoljstvo samim sobom, tražiš od njega mišljenja, odgovore.

Izazov je ono što si već na početku poručila čitaocu:

Zato su vam za njeno čitanje potrebni:
Olovka, flomaster, hemijska ili bojica;
Udobna fotelja. klupa, stolica u kafiću, pod ili krevet;
Hrabrost;
Ludost;
Nekoliko životnih problema;
Gomila životnih obaveza;
Tuđa očekivanja;
Odvažnost i odlučnost;
Jebe mi se stav.

Naravno, čitaocu daješ na volju šta će da čita ili da ostavi knjigu za nekoga drugoga.

Za prikaz knjige dovoljno je možda samo nagovestiti neke teme date u nazivu poglavlja, na primer: Biti ja, Biti ti, Uzbuđenje, Metod. Istina, Misao, Izvinjenje, Odlučnost, Gomila, Mudrost, Pravila, Bogatstvo, Bol i strah. Disciplina, Posao, Slobodnjak, Ljudi i druga.

Ono što privlači čitaoca je svakako pouka data iz svog ličnog života,pouka za moguće puteve odbrane sopstvene slobode i sopstvenog života od navika, stega, nepisanih i pisanih pravila sredine u kojoj živimo, u širem kontekstu i društva koje nam nameće svoje uzore i ideje, a sve to nam oduzima suštinski smisao, radosti i lepotu života.

Ovo vreme je vreme trke i frke, zahteva i ideala koji nam, ako ih do kraja sledimo, oduzima dušu i čini od nas ljude – podobne automate. U svemu tome, od mnogo čega se ipak možemo osloboditi metodom Jebe mi se, ili Boli me uvo.

Čini mi se da je knjiga i dobar psihoterapeutski priručnik za lečenje masovnih depresivnih stanja, nervoza i neuroza koje nam nameću obaveze, nemoć da utičemo na promene koje zahtevaju da budemo zombirana masa.Metodom Jebe mi se možemo se osloboditi mnogih glupih obaveza i suprotstaviti besmislenim zahtevima i pomodarstvu vremena u kome živimo.

Pošto Tvoje obraćanje čitaocu, uvažena Vanja, doživljavam i kao obraćanje meni, priuštih sebi pravo da ti odgovorim na ovaj način i saopštim da Tvoju knjigu nisam dopisivala jer nije moje vlasništvo. Reći ću Ti samo da lično mene već odavno boli uvo za mnoge stvari.

Na primer, boli me uvo :
za to što često u biblioteku vraćam nedočitane knjige jer ustanovim da su sranje koje ne mogu da progutam,
za to što zaboravnjljam imena pisaca,
za to što sam 50% gluva,
za to što sam matora kljusina, a imam profil na fejsbuku i vrlo sam aktivna, a tamo nema nikog od moje generacije,
za to što sam ostarila i sve bliže smrti jer sam se dovoljno naživela,
za to što sam u najvećem delu života pisala poeziju, a nisam neki poznati pesnik, niti će mi se ime znati (pisala sam jer mi je to bio ćef)
za to što više nemam volju da pišem,
za to što Srbija neće ući u EU (baš me zabole) itd., itd.

Posle čitanja Tvoje knjige boleće me uvo za još mnogo stvari. Naravno, to ne mogu reći za mnoge ljude i događaje, uvek ću brinuti za svoje bližnje, za sve one koje volim, saosećati sa bolesnim i nevoljnima, boleće me nepravda, ljudsko stradanje.

Odgovor na Tvoju KONTRAKNjIGU, svojom voljom i željom, napisala

Slovenka Marić,
nastavnik srpskog jezika u penziji, žitelj Ivanjice, a rodom sa Zlatibora