Na nedavno održanom Festivalu dobitnika Evropske nagrade za književnost predstavili smo nova Arete izdanja iz edicije Novi talas starog kontinenta, među kojima su Hodočašće Tita Alekseja i Lepe strankinje, Mirče Kartareskua. O knjizi su nam govorile prevoditeljice Ileana Ursu Nenadić i Jasmina Jovanović ističuću svoje viđenje ovih knjiga, ali i iskustvo koje su imali pri prevođenju.

Ovom prilikom vam prenosimo delove razgovora.

Glavni zaplet romana Hodočašće je upravo komičan, jer se radi o jednom mladiću, danas bismo rekli dečaku, koji se našao u situaciji previranja, pokrštavanja za vreme Krstaških pohoda i tu mu ništa nije bilo jasno, ali dok se okrenuo oko svoje ose, on se našao među krstašima i krenuo je preko Italije, Slavonije, Južne Makedonije, Grčke, preko Instambula dok Svetoga Grada, ne znajući u stvari koja je poenta i zašto oni tamo odlaze. Jedino što on jeste čuo jeste da će postati bogati.

Zaplet romana Hodočašće jeste komičan, a onda se i ostale priče, kao na primer njegova potpuno nemoguća ljubavna priča nadovezuje na taj komičan niz. Sve više ulazeći u knjigu shvata se da je to u stvari jedno karikiranje istorije i jedan moderan pogled na nama predstavljeno ozbiljno vreme, koje može da bude i neozbiljno i koje je toliko daleko (1096. godina) da niko i ne može sa sigurnošću da tvrdi da je to baš tako i bilo.

Tit Aleksej jako dobro vlada celom temom, čim je na tako dobar način mogao da joj pristupi, ironizujući. Njegova maestralnost i jeste u tome, jer da biste mogli da se ismevate bilo čemu, vi morate to odlično da poznajete, najpre onako kako nam je na časovima istorije predstavljeno, zatim onako kako se predpostavlja da je bilo, a onda i sa jednog dopisanog nivoa imaginacije. 

Ono što je takođe interesantno jeste da se jedna herojska epoha, gleda sa pozicije nekoga ko je običan građanin, deo nekog seljačkog najnižeg staleža o kome u stvari nemamo nikakvih pisanih spomenika i podataka, tako da je tu bilo sasvim dovoljno prostora za imaginaciju i Tit Aleksejev je upravo taj prostor i iskoristio.

Humor i ironija su elementi koji vezuje ova dva autora i ova dva naslova.

 

Mirča Kartaresku po nekada zvuči i cinično i to je izazov za sam prevod, da se prenese ta blaga doza ironije, ali da se vodi računa da on nekada ne pređe u cinizam. Kataresku u ovoj knjizi jeste više nego u drugim njegovim delima pokušao da ublaži ono što se zove cinizam. Uhvatiti ono što jeste vrlo poznato u rumunskoj književnosti, jer on u ovoj knjizi ima savremene likove, koji su istorijski i njih je bilo potrebno predstaviti na taj način da ih Srpski čitalac upozna iz samo jedne karakterne crte.

Ova knjiga je jedan potpuno novi Kataresku u odnosu na ono što većina ljudi jeste čitala ranije na našem jeziku. On ovde govori o onome što se dešava danas i to sa takvom odbojnošću prema svemu, pa i sebi, da vam se čini da čovek o toj književnosti u stvari govori sa gađenjem.

U knjizi koja se plete oko jednog projekta koji ima Francuska koji se zove Lepe strankinje, u stvari jeste manifestacija strane lepe književnosti na francuskom jeziku. I on tu nam predstavlja Rumuniju, kao stranu književnost predstavljenu u Francuskoj, gde ona okuplja književnosti pisane na takozvanim malim jezicima. Taj prvi nivo je skoro anegdotski i opisuje ko odlazi u inostranstvo, kako se pravi izbor, koliko je sujete prisutno u svemu tome, dalje kako se snalaze u Francuskoj. Taj anegdotski deo jeste lep za čitanje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Međutim drugi nivo se zove značaj prevoda sa malih jezika na velike jezike i kulture i tu je Kartaresku sasvim jasan da mi njima ništa sem egzotičnog u nekom smislu ne značimo. To i jeste tačno i ako se čita na tom nivou, ljudi koji se bave književnošću, na naučnom i teoretskom nivou, imaju šta da čuju od nekoga ko nema potrebu kao pisac da istakne sebe, on to govori zato što je svestan da to jeste tako. Te književnosti za velike književnosti apsolutno ništa ne znače.

Iz toga dolazi onaj treći, najsuroviji nivo koji se čita izmešu redova, to je prevodilačka književnost, odnosno koliko značaja je potrebno da se daje malim književnostima u izborima za prevod. Još jedna stvar koja je vrlo jasna jeste njegov otpor prema ideji stvaranja univerzalne književnosti u kojoj više nema nacionalnih književnosti, što znači potpuno brisanje književnosti na malim jezicima.

 

Ova knjiga je značajna za nas, ne samo iz konteskta upoznavanja stranog pisca, osetiti puls susedne književnosti, već kroz ideju stvaranja sebe u tu kožu i promisliti šta mi kao književnost radimo da bismo bili vidljivi.

 

Čitajući same knjige jasno je da su u jednom trenutku osećali kao da su odrođeni od književne zajednice, a to se može reći i sa njihove junake, jer su u obe knjige to junaci koji su dostigli neki društveni nivo i iz te pozicije pripovedaju o onome ispod i onome što su nekada bili.